1957.

Ugovorom iz Rima stvorena je Evropska ekonomska zajednica (preteča današnje EU) koju je činilo šest zemalja zapadne Evrope.

1962.

Nastanak zajedničke poljoprivredne politike. ZPP je osmišljen kao zajednička politika čiji su ciljevi građanima EU osigurati hranu po prihvatljivim cenama, a poljoprivrednicima primeren životni standard.

1984.

ZPP postaje žrtvom vlastitog uspeha. Poljoprivredna gazdinstva postaju toliko produktivna da proizvode više hrane nego što je potrebno. Viškovi se skladište i tako nastaju tzv. „planine hrane”. Uvodi se niz mera kako bi se nivoi proizvodnje uskladila sa potražnjom na tržištu.

1992.

ZPP prelazi sa podsticaja tržištu na podsticaj proizvođačima. Smanjuju se podsticaji trgovcima i  cenama i zamjenjuju direktnim plaćanjem poljoprivrednicima čime se oni motivišu da više vode računa o životnoj sredini.

Reforma se podudara sa Sastankom na vrhu o životnoj sredini održanom u Riju 1992. na kojem se pokreće načelo održivog razvoja.

2003.

ZPP-om se osiguravaju direktni prihodi. Novom reformom ZPP raskida se veza između subvencija i proizvodnje. Poljoprivrednici se sada isplaćuju direktnim plaćanjem pod uslovom  da se brinu o obradivom zemljištu i da poštuju norme sigurnosti hrane, zaštite životne sredine, zdravlja i dobrobiti životinja.

2013.

Sprovodi se reforma ZPP  u cilju jačanja konkurentnosti sektora, promocije održive poljoprivrede i inovacija, za potporu zapošljavanju i rastu u ruralnim područjima radi preusmjeravanja finansijske pomoći na produktivnu upotrebu zemljišta.

 

Zašto se poljoprivredna politika utvrđuje na evropskom nivou?

Poljoprivreda je sektor koji se gotovo isključivo podupire na evropskom nivou, za razliku od većine ostalih sektora privrede za koje su odgovorne nacionalne vlade. Važno je uspostaviti javnu politiku za sektor koji je odgovoran za osiguravanje sigurnosti snabdevanja hranom koji ima ključnu ulogu u upotrebi prirodnih resursa i privrednom razvoju ruralnih područja.

Glavni ciljevi ZPP su poboljšati poljoprivrednu produktivnost kako bi se potrošačima osiguralo stabilno snabdevanje hranom po prihvatljivim cenama, a poljoprivrednicima u EU primerena zarada.

Ta su dva cilja zajednička svim državama članicama i mogu se ostvariti samo uz pružanje finansijske podrške poljoprivredi i ruralnim područjima. Zajedničkom politikom EU osigurava se bolje iskorišćavanje budžetskih sredstava nego kada bi istovremeno postojalo 28 nacionalnih politika.

Postoji jedno veliko evropsko tržište poljoprivrednih proizvoda na kojem se zajedničkim pristupom podstiče poljoprivreda, osiguravaju pravični uslovi za poljoprivrednike koji se takmiče na unutrašnjem evropskom tržištu i na globalnom nivou.

Nema sumnje da bi bez zajedničke politike države članice EU provodile nacionalne politike različitog opsega i sa različitim stepenom javne intervencije. Politikom utvrđenom na evropskmj nivou osiguravaju se zajednička pravila na jedinstvenom tržištu, prema potrebi se uklanja nestabilnost tržišta, štiti se napredak prema većoj konkurentnosti evropske poljoprivrede koji je ostvaren nedavnim reformama i osigurava zajednička trgovinska politika kojom se EU omogućava da jednoglasno pregovara sa svojim globalnim trgovinskim partnerima.

Kako funkcioniše zajednička poljoprivredna politika?

Poljoprivreda više od mnogih drugih sektora zavisi od vremena i klime. Nadalje, u poljoprivredi postoji neizbežan vremenski jaz između potražnje potrošača i mogućnosti isporuke poljoprivrednika: za uzgoj više pšenice ili proizvodnju više mleka treba vremena. Naša potrošnja hrane uglavnom je stabilna u poređenju sa drugim proizvodima, stoga male promene u proizvedenim količinama mogu znatno uticati na cene.

Time se tržišnim nesigurnostima opravdava važna uloga javnog sektora u osiguravanju stabilnosti prihoda poljoprivrednika. Poljoprivrednici su od ključne važnosti za stabilno i sigurno snabdevanje hranom više od 500 miliona građana. Stoga se zajedničkom poljoprivrednom politikom poljoprivrednici podstiču na sledeće načine:

  • Direktno plaćanje. Direktnim plaćanjima osigurava se podsticaj poljoprivrednog gazdinstva a poljoprivrednicima se plaća naknada za isporuku javnih dobara koja tržišta obično ne plaćaju, kao što je briga za selo.
  • Tržišnim merama. Evropska komisija može preduzeti mere za rešavanje teških situacija na tržištu, kao što su nagli pad potražnje zbog zdravstvene krize ili pad cena zbog privremene prekomerne ponude na tržištu.
  • Merama ruralnog razvoja. Uspostavljaju se nacionalni (i u nekim slučajevima regionalni) razvojni programi za zadovoljavanje posebnih potreba i rešavanje posebnih izazova u ruralnim područjima. Iako države članice izrađuju svoje programe na osnovu istog popisa mera, one imaju dovoljno fleksibilnosti da se mogu baviti pitanjima od najveće važnosti na svom državnom području koja su posledica posebnih privrednih, prirodnih i strukturnih uslova. Takozvanim pristupom Leader, koji je sastavni deo programa ruralnog razvoja, podstiče se lokalno stanovništvo na rešavanje lokalnih problema.

Tržišne mere i direktno plaćanje finansiraju se isključivo iz proračuna EU, dok se mere ruralnog razvoja zasnivaju na višegodišnjem programiranju i sufinansiraju ih države članice.

Politika koja se finansira iz budžeta EU

Budžetska sredstva namenjena ZPP neki smatraju kontroverznim pitanjem. Na primer, često se čuje izjava da je „polovina proračuna EU posvećena ZPP”. Takvom izjavom ne uzimaju se u dovoljnoj meri u obzir budžetski mehanizam EU kao ni ciljevi ZPP.

Istina je da je za sprovođenje te politike potrebno otprilike 40 % budžeta EU. To je zato što je zajednička poljoprivredna politika jedno od malobrojnih područja čiju zajedničku politiku većinom finansira EU. S’ druge strane, većinu drugih javnih politika finansiraju najpre države članice.

Stoga je važno budžet  ZPP staviti u kontekst svih javnih rashoda u EU. U tom je kontekstu budžet za ovu politiku mali i čini samo 1 % svih javnih rashoda u EU.

On je 2016. iznosio oko 61 milijardu eura.

Na kraju, udeo budžeta zajedničke poljoprivredne politike u budžetu EU znatno se smanjio tokom poslednjih 30 godina, sa gotovo 75 % na manje od 40 %.

U tom razdoblju Uniji se pridružilo 18 novih država članica (usled čega se broj poljoprivrednika više nego udvostručio) i stoga je potrošnja po poljoprivredniku danas znatno niža nego u prošlosti.